Mafia – The City of Lost Heaven opis
Bila je kišovita jesen. Već po navici, u povratku kući sa posla svratio sam do lokalnog bara i seo sam na svoje omiljeno mesto za šankom. Šanker, upoznat sa mojim izborom, uslužio me je bez pitanja. Polako ispijajući piće, osvrnuo sam se oko sebe i kroz polumrak spazih nekolicinu redovnih mušterija, očigledno u vrlo žučnoj raspravi o regularnosti suđenja na fudbalskim terenima. Nisam voleo da se mešam u njihove rasprave, pošto obično nisu vodile nikud. Na prvi pogled mi se činilo kao sasvim obično veče, sve dok krajičkom oka nisam primetio misterioznog čoveka kako sedi u najudaljenijem kraju bara. Sedeo je vrlo mirno i tiho, tako da ga gotovo niko nije primećivao. Lice mu je bilo sakriveno u senci, tako da nisam mogao znati gde gleda. Upitao sam šankera ko je taj čovek, na šta mi on nije mogao dati odgovor. Zaintrigirala me je njegova pojava pa sam odlučio da mu se pridružim. Kako sam prilazio bliže, primetio sam da nosi skupo italijansko odelo i da pije najskuplje piće u baru. Upitao sam ga da li je slobodno, na šta je on suptilno klimnuo glavom. Dok sam sedao za njegov sto, on je iznenada tiho progovorio: „Želim da ti ispričam priču.“
U prvi mah bio sam iznenađen njegovom izjavom, ali dovoljno znatiželjan da pristanem na ponudu. U tom trenutku nisam ni slutio koliko će to veče biti posebno i koliko će me njegova priča fascinirati. Već od starta stavio mi je do znanja da njegov identitet nije bitan i da ne pokušavam da izvučem tu informaciju od njega. Pomalo me je razočaralo ovo saznanje, ali time je, na neki čudan način, misterioznost postala još veća. Po njegovom jedva primetnom akcentu jedino sam uspeo da zaključim da je italijanskog porekla.
„Nekada sam bio taksista, običan stanovnik. Jedva sam izlazio na kraj sa mesečnim dažbinama i žudeo sam za boljim životom. Godine su mi prolazile, a pomaka nije bilo, sve dok jedne večeri, dok sam odrađivao još jedan naporan i dosadan dan, dvojica sumnjivih likova nisu ušla u moj taksi. Nisam mogao ni slutiti koliko će to promeniti moj život.“
Prineo je čašu ustima i naiskap popio sve iz nje. Naručio sam još jednu turu istog pića za obojicu, želeći da čujem nastavak.
U njegovom govoru, kao ni u gestikulaciji, nije se mogao primetiti ni tračak nervoze. Dok je stizala druga tura, nastavio je sasvim smireno.
„Istog trena kada su ušli neko je zapucao na nas. Odmah sam shvatio da sam uvučen u okršaj mafijaških porodica. Našao sam se u bezizlaznoj situaciji. Spasavajući sopstveni život, uspeo sam da umaknem ljudima koji su pucali na nas. Jedva sam čekao da odvezem ovo dvoje do njihovog odredišta i da pobegnem odatle što brže mogu. Ono što tada nisam znao je to da izlaz više nije bila opcija.“
Zapalio sam cigaru, slušajući ga pomno sve vreme.
„Ispostavilo se da je Salijeri, mafijaški šef, odlučio da sam time što sam spasio njegove radnike zaslužio da dospem na njegov platni spisak. Ponuda koja se ne može odbiti.“
Obuzeo me je blagi osećaj straha pomešan sa uzbuđenjem. Nisam znao šta reći, pa sam samo ćutao. Očigledno je i njemu odgovaralo da ga ne zapitkujem mnogo pa je nastavio da priča kako je brzo napredovao u svom novom zanimanju i kako je postao omiljen kod Salijerija. Objasnio mi je strukturu porodice za koju je radio, tu veliku povezanost između svih njenih delova, od šefa pa sve do najmanje važnog vozača. Istakao je par ljudi kao veoma drage i važne osobe u celoj organizaciji. Pored dvojice, koje je upoznao prve noći, Sema (Sam) i Polija (Paulie), spomenuo je još i eksperta za oružje Vićenca (Vicenzo) koji je obezbeđivao arsenal za Salijerijevu porodicu.
„Vićenco je bio dobar momak. Čudno je da tako dobar momak kao što je Vićenco gaji toliku ljubav prema oružju. Posetio bih ga pre svakog posla da mi da par korisnih saveta i neko oružje. Nikada me nije izneverio. Podjednako važan je i Ralf. Na prvi pogled deluje kao potpuni idiot koji muca, ali kada su u pitanju automobili nema boljeg od njega. Naučio me je da obijam sve moguće tipove automobila, što mi je u mnogo navrata spasilo život“.
Dok je on pričao sve više svojih doživljaja, postajao sam sve uzbuđeniji. Izgubio sam osećaj za vreme. Odjednom je neko počeo da viče u lokalu: „Nije bio ofsajd!“. Shvatio sam da se ona grupa ljudi još uvek svađa o regularnosti fudbala. Popio sam gutljaj pića i odlučio da mu postavim nekoliko pitanja.
Silno sam želeo da mu saznam ime, ali sam odlučio da ispoštujem njegovu želju o identitetu. Zato sam ga pitao odakle je i gde se sve to odigralo. Nisam bio siguran da li ću dobiti odgovor ni na ovo, pa sam bio iznenađen kada je nastavio da priča.
„Rodio sam se i odrastao u Lost Heaven-u. Tamo sam proveo ceo svoj život.“
Nikada nisam čuo za taj grad pa sam ga pitao da mi opiše kako on izgleda.
„Oh, divan je to grad, pun života, sa puno ljudi, puno automobila i verovatno najefikasnijom policijom. I za najmanje prekoračenje brzine policajci te jure i pišu kazne. Može se opisati kao mešavina Njujorka i Čikaga sa svim njihovim karakterističnim elementima.“
Izuzetno detaljno je objašnjavao svaki deo grada, svaku četvrt, svaku ulicu i svaki most. Bilo mi je lako da zamislim kako ta celina izgleda, dovoljno mi je bilo samo da zatvorim oči.
„Na jednom kraju mnogo jednoličnih višespratnica, tipičnih za siromašnu četvrt gde žive pretežno radnici iz obližnjih fabrika, dok sa druge strane na malom uzvišenju ponosno stoji sijaset vila koje pripadaju najvećim bogatašima.“
Bio sam fasciniran količinom detalja koje je objasnio, tako čineći celokupnu njegovu priču mnogo uverljivijom.
Pre nego što sam stigao da ga pitam još nešto, pogledao je na sat i tiho izustio da mora da ide. Ustao je i otišao, a ja, pun ushićenja, nisam stigao ništa da kažem. Sedeo sam, razmišljajući o svemu što sam čuo. Ljudi su polako izlazili iz bara, sve dok nisam ostao sasvim sam. Shvatio sam da je vreme da i ja krenem. Krenuo sam do šanka da platim račun. Dok sam prilazio, na radiju sam čuo simpatičnu i potpuno nenametljivu muziku, koja je odlično odgovarala celokupnoj atmosferi večeri. Utisak je bio potpun! Zapalio sam još jednu cigaru i izašao, tiho i neprimetno kao što sam i ušao.
Mnogo puta sam se vraćao u taj isti bar gde mi je potpuni stranac ispričao jednu od najfascinantnijih priča koje sam čuo, ali njega više nikada nisam sreo. Ponekad bih se zapitao da li se to zaista odigralo ili sam samo sanjao. Nikada nisam potpuno siguran. Istina je da je život ipak najbolji scenarista. Nastavio sam da živim svojim životom, ponekad pomalo razočaran što nije toliko uzbudljiv kao strančev, ali sa druge strane srećan što ga živim na način na koji ja to želim. Srećan sam i što sam imao tu čast da čujem priču, koju sam nazvao Mafia – The City of Lost Heaven.
Točak vremena se polako, ali sigurno okreće, donoseći neke nove junake i nove priče. Većina njih pada u zaborav veoma brzo, manji broj se zadržava, a veoma mali broj opstaje. Mafia spada u ovu poslednju kategoriju. Posle toliko godina ova priča je podjednako fascinantna kao i prvog dana. Odlučio sam da vam je danas prepričam u nadi da je nećete propustiti ako je do sada niste iskusili, a ako jeste, da ćete je se prisetiti. Mafia se jednostavno mora doživeti!
Naziv igre: Mafia - The City of Lost Heaven
Žanr igre: Akciona
Razvojni tim: Illusion Softworks
Izdavač: Take Two Interactive
Datum izlaska: 28. avgust 2002.
Screenshot-ovi: Mafia - The City of Lost HeavenMinimalna konfiguracija:
CPU: Intel Pentium III 600 MHz
RAM: 128 MB
VGA: 16 MB, kompatibilna sa DirectX 8.1
Preporučena konfiguracija:
CPU: Intel Pentium III 1Ghz
RAM: 512 MB
VGA: 64 MB, kompatibilna sa DirectX 8.1
Prva epizoda igre čija se radnja bazira na stripu Watchmen će uskoro izaći. PC verzija će biti dostupna od 4. marta, dok će vlasnici konzola Xbox 360 i Playstation 3 moći da je preuzmu dan kasnije. Radnja igre, inače, smeštena je pre dešavanja stripa, a prva epizoda obuhvata period kada su Rorschach i Nite Owl II još bili partneri. 
Izdavačka kuća CD Projekt ima lepu vest za vlasnike računara: PC verzija 
Iako najnoviji izdanci franšize nisu oduševili, EA ne odustaje od novih NFS igara. Najavljena su tri nova naslova - 
